Cover_oct2015

Aleksandar Covic grupa “REGINA”

ČETVRT VIJEKA NA SCENI

Broj 32, oktobar 2015

Već 25 godina svojom muzikom bude najljepše emocije kod svoje publike. Te 1990. krenuli su iz Sarajeva pod sloganom „Mi nismo Merlin, mi smo Regina” i veoma brzo postali ljubimci tinejdžerki širom Balkana. Nakon pauze, zbog ratnih dešavanja na prostoru ex-YU, ponovo su se okupili i nastavili tamo gdje su stali. Ekskluzivno za magazin BETTY, gitarista i kompozitor, a povremeno i pjevač grupe Regina – Aleksandar Aco Čović…

D. Mrdić

BETTY: Ove godine obilježavate 25 godina postojanja. Kakav je osjećaj?
Hm, do prije par mjeseci, iskreno, to nam nije ni padalo na um, nismo razmišljali u tom pravcu. Samo je neko u jednom trenutku rekao „pa, hej ljudi, nama je 25 godina grupe”. Znate kako, kada čovjek radi posao koji voli, onda mu sve to prođe onako lagano, neprimjetno. Nismo imali nekih velikih tenzija kroz karijeru, uvijek je to manje–više išlo nekim normalnim tokovima, ako izuzmemo 90-e godine prošlog vijeka, kada se ovdje desilo to što se desilo.

BETTY: Kako ste preživjeli taj period?
Znamo da ste se i razišli tada, prosto su okolnosti bile takve…Te godine su nam svima bile nesretne. Ništa nam nije bilo ni lakše ni teže nego drugim ljudima sa ovih prostora. Ali, prosto čovjek mora da se nosi sa vremenom u kojem živi. Ne znam, to je bio neki novi početak, u kome sam se ja dohvatio čak i mikrofona, poslije je uslijedilo ponovno okupljanje benda… Sa jedne strane, to jeste sve teško, ali možda te prilike da ponovo počneš neke stvari u životu i nisu tako loše. Ima tu nekih stvari koje se fino pobrišu, pa onda sve ispočetka…

BETTY: Malo kome se pruži prilika da nešto tako veliko, kao karijera, počne iz početka?
Našoj generaciji, bogami, se to eto desilo. Ako uzmeš bilo koga iz ove neke ekipe muzičara, glumca, likovnog umjetnika, svi smo imali slične sudbine. Evo, na primjer, Đuro (Branko Đurić, op.a.) je prije rata imao karijeru, a onda je iz Slo venije počinjao nešto sasvim novo. Ispočetka, bukvalno. Ko nije uspio, morao je u penziju.

BETTY: Da li ste imali neku rezervnu varijantu kada se sve to desilo, nešto van muzike, čime biste se bavili?
Moram vam priznati da i nisam. Ja sam u to vrijeme još uvijek bio dovoljno mlad, zelen i neostvaren, tek smo bili napravili neku ozbiljnu priču oko Regine, krenulo je to sve i onda se desio rat. Prosto, ja u tom trenutku nisam bio ostvaren u muzici da bih rekao kako ću sad da radim nešto drugo. Nisam imao dileme oko toga šta dalje. Ali, da je bilo teško – jeste. Kad je Davor otišao u Njemačku, a ja počeo da pjevam, to mi je bio najveći šok. Jer, ja sebe nikada nisam vidio kao pjevača…

BETTY: Za razliku od publike. Publika je tu promjenu prihvatila veoma brzo, a i mnogi su stava da ste se odlično snašli za mikrofonom…
Ja sam jedva čekao da se riješim toga (smijeh). Pa, ja i danas, na nastupima, koncertima, kada pjevam svoje dionice u „Kalimeru”, ili nekim sličnim pjesmama koje Davoru „ne leže”, jedva čekam da se to završi. Ne volim pjevanje. Ne osjećam se dobro u toj ulozi. Kao gitarista sam svoj na svom. Kao pjevač ne znam da se ponašam.

BETTY: Kad smo kod pjesme „Kalimero”, ali i „Zatupi, zaglupi”, tu ste se tematski poprilično okrenuli nekim drugim stvarima, socijalno i društveno se angažovali, ako mogu tako da kažem.
To je jednostavno bio trenutak inspiracije, odgovor na ono što nas okružuje. U tom času sam ja znao da su to pjesme momenta, nešto što moramo uraditi, ali da one neće biti nešto što će odrediti našu dalju karijeru. Mi ljubavne pjesme stvaramo najbolje i sama publika je na to navikla od nas. Mislim da bi neki veći tematski zaokret u karijeri bio i kontraproduktivan za nas. To je kao kad imaš nekog ozbiljnog glumca, koji stalno igra drame i onda ga iznebuha baciš u komediju. Publika to jednostavno ne prihvata. Takva promjena žanra je vrlo teška i čini mi se da u cijeloj istoriji šou-biznisa je vrlo malo ljudi uspjelo u tome. Mi nismo imali želju postati neki drugačiji bend, dijametralno suprotnog muzičkog izraza, nego su nam se desile te pjesme, par njih i neka ih. Bitno je da su iskrene, da stojimo iza njih, a sad – ne mogu se svima svidjeti.

BETTY: Međutim, i u ranijim fazama karijere znali ste eksperimentisati. Bilo je pjesama koje ste snimali, na kojima je preovladavao elektro-pop zvuk…
Da, ali to nikada nije bila suština, već samo omot, pakovanje. Suština su uvijek bile ljubavne pjesme. Tekst i melodija. Smatram da i dalje ljudi kod nas najviše reaguju na tekst, to je ono što te povezuje sa publikom. Muzika može biti malo tvrđa, nekad može biti mekša, neki pop zvuk, pa i elektro, ali ako je emocija dovoljno jaka i jasna, sve dobro funkcioniše. Smatram da je iskrenost presudna, da publika vrlo dobro zna kada ste iskreni, a kada ne. Publika ne voli folirante.

BETTY: Neke vaše pjesme sa prvog albuma su i 25 godina od objavljivanja veoma popularne kod publike. Kada su nastajale, jeste li mogli i pomisliti da će se desiti nešto slično?
Pa, recimo pjesmu „Spavaj”, koja nas je proslavila u Sarajevu te 1990. godine nismo svirali jako dugo, do ljetošnjeg koncerta u okviru Baščaršijskih noći. Istina, sviramo je na jedan drugi način, ali emocija je ista. A kada je nastajala bili smo ubjeđeni da će je čuti samo oni koji navrate do podruma u kojem smo vježbali.

BETTY: Kad smo kod manifestacije „Baščaršijske noći” koja je ove godine zatvorena upravo vašim koncertom, nekako se stiče utisak da vam je Sarajevo odalo priznanje za ovih 25 godina postojanja. Je li to sada dodatna obaveza, opravdati očekivanja?
Lijepa je to stvar i drago mi je što nam se taj koncert dogodio upravo u godini jubileja. Sarajevo je grad iz kojeg smo krenuli, svi mu dugujemo mnogo toga, a publici najviše.

BETTY: Sprema li grupa Regina nešto novo i kada publika može očekivati novi album?
Mi nismo kampanjci, uglavnom stalno stvaramo nešto novo, radimo na više frontova. Trenutno postoje 3-4 nove pjesme, završene ili poluzavršene… Kada slušam ljude koji se bave ovim poslom, onda najčešće čujem kako se više ne isplati izdavati albume, kako samo treba objavljivati singl-pjesme. Ja se ne slažem sa tim. Mislim da je album jedna zaokružena priča. I mi muzičari, a i publika prema albumu imamo jedan drugačiji odnos. Kao prema nekoj vrsti pečata jednog vremena. Tako da će album biti sigurno, i to vrlo brzo. E sad, hoće li to biti album sačinjen samo od novih pjesama ili neka varijanta u kojoj ćemo uvrstiti i neke koncertne snimke, to ćemo kasnije odlučiti.

BETTY: U međuvremenu, grupa se podmladila. Kako su se uklopili novi članovi?
Dobili smo nevjerovatnog bubnjara, to moram da kažem čitaocima. Buco je sada temelj naše žive svirke. Vanja, klavijaturista, iako vrlo mlad, takođe sjajno svira. Mislim da u karijeri nikada nismo bolje zvučali. Ne znam osjeti li to publika, ali mi na bini funkcionišemo savršeno. I baš uživamo u svirkama.

BETTY: Nastupali ste kao predgrupa Rolling Stonesima, učestvovali na Eurosongu…Ima li nekih novih izazova koji vas privlače?
Svaki dan je novi izazov. Kad dostigneš 25 godina karijere, onda ti je izazov da ta karijera traje i nakon 35 godina (smijeh). Poslije vjerovatno produžavaš taj period. Izazov je da ostaneš u muzici što duže. Ja imam želju da sviram dok sam živ i nadam se da će imati ko to da sluša. I da će to željeti, prije svega.

BETTY: Kakve uspomene nosite sa Eurosonga? Da li ste i Vi od onih k oji za ovaj festival kažu – nikad više?
Meni centralno mjesto u stanu zauzima statua za najbolju kompoziciju te godine na Eurosongu. Koliko god nam je svima u tom momentu bilo krivo što nismo pobijedili, jer to je bila naša skrivena, luđačka želja, iako smo znali da za to nema šanse – toliko nam je ta nagrada za najbolju pjesmu satisfakcija. Od 45 autora, koliko se takmičilo te godine, dobio sam nagradu za najbolju kompoziciju i to mi je velika stvar u životu. Ja bih, u principu, volio da se ponovo pojavimo na Evroviziji. Lijepo je to dešavanje. Dobra stvar za promociju, sjajno druženje… Siguran sam da ne bismo bili pod tolikim stresom kao prvi put. Ne bismo imali ambiciju da pobijedi – mo, jer sada znamo kako to funkcioniše, nego bismo više uživali…

BETTY: Iza nas je period ljetnih odmor a. Jeste li osoba koja više voli da odmara zimi ili ljeti?
Ja sam od onih koji vole da odmaraju i zimi i ljeti, uvijek kad se može (smijeh). Ljetos smo napravili kraći kolektivni odmor u bendu kako bismo napunili baterije za sve ono što nas očekuje ovih dana. Slijede nastupi u Švedskoj, Rusiji, po zemljama regiona, zatim u zapadnoj Evropi…

BETTY: Uz šta se najbolje odmarate?
Najbolje se odmorim na treningu, u teretani ili na bazenu. Vjerujte mi da, kad dođem „samljeven” nakon nekog napornog dana, uđem u teretanu i nakon sat, sat i po sam kao nov. Volim fizičku aktivnost. Nije to sad zbog svih ovih silnih savjeta sa svih strana, nego mi jednostavno prija takav način života.

BETTY: Slušate li muziku dok putujete na nastupe i šta je najčešće na play -listi?
Obično su to radio-stanice koje puštaju muziku koju volimo, mislim da se može tako reći. Ili možda bolje – koju razumijemo. Rijetko kad da pustimo neki CD. Ja volim sve preslušati, ali malo toga se zadrži duže u plejeru.

BETTY: Za kraj, neka poruka za čitaoce magazina Betty…
U životu uvijek možete sve. Koliko god da je loše, sa dobrom energijom i dobrom željom da to promijenite – nikad ništa nije gotovo. Kada mi naiđu neki loši dani ja odem na mjesta na kojima sam bio prije 10, 15 ili 20 godina, na kojima mi nije bilo baš dobro, da ne kažem – bilo mi je veoma loše. I onda sam sebi kažem – vidiš i to je prošlo, zove se juče. Nema razloga za brigu.

App_BIH_cover_oct2015