Cover-jul2015

Branko Đurić Đuro

Obožavam svoj posao

Broj 29, jul 2015

Iz četvrtog pokušaja upisao je glumu, uspješno okončao studije, glumio u sijaset sjajnih filmova, od kojih je jedan ovjenčan i „Oskarom”, kultni je lik sarajevske Top liste nadrealista, ali i frontmen „Bombaj štampe”, jednog od bendova „New primitivs” pokreta. Ipak, ovih dana najpopularniji je zahvaljujući stend- up komadu „Đurologija”, odnosno „Šio mi ga Đura”. Kaže da ništa nije slučajno, jer je izbjegavši u Sloveniju, početkom ratnih dešavanja u BiH, u želji da ima i neko „ozbiljno” zvanje, učio upravo krojački zanat. Ekskluzivno za Betty magazin, kako se sam predstavlja – „stendaplija” Branko Đurić Đuro!

D. Mrdić

BETTY: Otkuda Đuro u stendapu i kako Vam se čini sve to?
Ja sam kao iskusni glumac od 50 i kusur godina do sada glumio u različitim formatima; u serijama, na filmu, glumio sam u pozorištu, kazalištu, čak i teatru (smijeh), ali ovo je ipak nešto posebno. Bila je to jedna od lekcija koju sam ranije preskočio i sada, kada sam počeo da se bavim time, vrlo mi je interesantno. Pomalo mi liči na surfanje. Uhvatiš talas i kliziš sve dok može. Onda odmah hvataš sljedeći. I tako dok traje.

BETTY: Da li ste očekivali ovoliku popularnost „Đurologije” kada ste započeli taj projekat?
Pa, izvođač kada sprema predstavu, ili bilo koji autor kada radi na nekom svom djelu, uvijek se nada da će to što radi biti primijećeno, tako da sam i ja priželjkivao slično, ali moram priznati da nisam ni u najluđim priželjkivanjima mogao zamisliti takvu reakciju publike kakvu doživljavam ovih dana.

BETTY: Gdje je sve „Đurologija” igrana do sada i koliko se razlikuju reakcije na predstavu?
Nedavno sam nastupao i u Zagrebu, reakcije su bile podjednako dobre, možda čak i bolje nego bilo gdje drugo. Isto tako u Njujorku i Torontu su me sjajno prihvatili, u Švedskoj sam doživio ovacije, da ne pominjem Mostar, Sarajevo…

BETTY: U čemu je tajna uspjeha ovog komada?
Iskreno – ne znam. Zvučao bih previše patetično kada bih govorio o tajni. Nema tu neke tajne, a ni ovaj komad ne proizilazi sam po sebi iz nečega što je tajna. Ja samo radim svoj posao najbolje što mogu, trudim se da sve što radim – radim sa maksimumom energije, dugo vremena sam se spremao, mnogo duže od toga se bavim ovim pozivom, diplomirani sam glumac, živim od toga, ako ima neke tajne – onda je to to.

BETTY: Koliko je teško danas nasmijati ljude i kako čuvate fore, da ne „iscure” na internetu?
Ja ne razmišljam na takav način. Svjestan sam da je danas puno lakše rasplakati ljude, svakako su na rubu plača već sami od sebe, uz to u medijima je jako mnogo ljudi koji pokušavaju da ih nasmiju onako vrlo loše… Možda ja i nisam toliko dobar koliko su danas drugi u tom poslu slabi. Što se tiče konstatacije da mediji prodaju fore, to je medijima u opisu radnog mjesta. Samo, pitanje je koliko to dobro znaju uraditi. Nije sve u fori, ima nešto i u interpretaciji.

BETTY: Da li Vas je nagli uspjeh ove predstave odvukao od nekih drugih projekata?
Moram priznati da, bez obzira što jako često nastupam sa „Đurologijom”, drugi projekti ne trpe. Predstavu igram naveče, tako da imam čitav dan za sebe. Jedino naporno su sva ta putovanja, dosta sam gostovao po svijetu, posljednjih par mjeseci, ali za to vrijeme ja pišem nove scenarije, pripremam neke nove filmske priče.

BETTY: Je li Đuro više glumac ili muzičar?
Sve je počelo nekako sa muzikom. Po zanimanju sam glumac, ali jako volim muziku i ne mogu se odvojiti od toga. Šta god da radim, u podlozi je nekako rock and roll.

BETTY: Šta je sa Bombaj štampom? Prije par godina oglasili ste se albumom, no turneja je izostala?
Sa Nedom (Nedim Babović, gitarista i osnivač Bombaj štampe, op.a.) ovih dana intenzivno dogovaram detalje, mislim da ćemo do jeseni izdati bar jedan singl, ako ne i kompletan album. U međuvremenu sviramo kad god nam se ukaže prilika. Nije to baš tako često, ali je najvažnije da još uvijek jako uživamo u svirci.

BETTY: Ma koliko sve to izgledalo kao zezanje, u Bombaj štampi su nastupali neki od najpoznatijih muzičara ovih prostora…
Ja ne razmišljam o muzičarima na taj način, kao o veličinama u smislu virtuoznosti, ja razmišljam više o njima kao o ljudima, o njihovim karakternim osobinama. Važno je da je oko Bombaj štampe uvijek bila grupa ljudi koji su se lijepo družili i to čine još uvijek, bez obzira gdje su danas i čime se bave. A to kakvi su muzičari, nije bilo baš bitno. Danas ima jako puno dobrih muzičara, čak i previše, i nije ništa veliko kada je neko dobar muzičar. Ali dobar čovjek, to je već nešto.

BETTY: Imate li nostalgiju prema Sarajevu i koliko često svraćate u taj grad?
Moram priznati da često poželim rodni grad. Opet, sa druge strane, kada se čovjek jednom odseli, nekako svuda počne da se osjeća kao domaći. Ja sada stvarno više nigdje nisam stranac. Svuda mi je dobro. U Rimu, Ljubljani, Beogradu, Tuzli, Čačku…

BETTY: Ipak, ostali ste tipični Sarajlija…
Sve i kad bih htio da to sakrijem – ne mogu (smijeh).

BETTY: Kako danas objašnjavate neke od proročkih skečeva iz Top liste nadrealista?
Gotovo svi na Balkanu su znali do čega će dešavanja iz tog perioda dovesti, ali smo mi bili jedini koji su o tome govorili i snimali šale na račun toga. Nije trebalo biti neki veliki prorok da se predvidi šta nam to slijedi, da neumitno srljamo u provaliju.

BETTY: Jeste li gledali Nadreality show, ili možda Nadrealiste koje je Nele radio u Beogradu, kako vam se to čini?
Iskreno, ja vrlo malo pratim televiziju, a i kad bih gledao, ne znam da li bih baš te sadržaje odabrao. Na internetu sam naišao na par isječaka „Nadreality showa”, takođe vidio sam i dio onoga što je Nele radio, sve u svemu – premalo da bih mogao suditi o tome kakvo je i šta je to.

BETTY: Zašto ste odabrali baš Sloveniju kao mjesto u kome ćete živjeti i jeste li imali jezičku barijeru?
Kad sam se preselio u Sloveniju, upravo zbog jezika, počeo sam se bavitiisključivo režijom. U stvari, tamo sam prvo učio da budem krojač. Najozbiljnije. Kada sam došao tamo, odlučio sam da se više ne bavim glumom. U tom periodu sam razmišljao da mi treba neki „ozbiljan” posao i počeo sam da učim šivenje. Moja pokojna baka je bila šnajderka i ja sam smatrao da bih trebao time da se bavim. Moram priznati da sam ja oduvijek pomalo zavidio zanatlijama, ljudima koji prave nešto materijalno, opipljivo, za razliku od nas koji „prodajemo maglu”. Srećom, došla je ta ponuda Danisa Tanovića i sjećam se da su, kada sam počeo snimati „Ničiju zemlju”, neki slovenački mediji objavili vijest tipa „Režiser Branko Đurić počinje se baviti čak i glumom”. To je vjerovatno mlađa generacija tamošnjih novinara, koja me je znala isključivo kao režisera.

BETTY: Tamo ste, skupa sa svojom suprugom Tanjom Ribič, radili i par filmova, poput „Kajmaka i marmelade”. Je li Slovenija premalo tržište za film i koliko danas nedostaje taj zajednički prostor filmskim radnicima?
Danas je jako teška situacija u filmu, to je dug stvaralački proces koji traži mnogo odricanja i mnogo novca. Sa Tončijem Huljićem radim na projektu za koji sam ja napisao scenario, po nekoj njegovoj ideji i to je veoma blizu početka produkcije, a u isto vrijeme za jedan svoj scenario, koji sam napisao poodavno, pokušavam u SAD pronaći koproducente. Trenutno sam u pregovorima oko toga. U maju sam u Italiji, kao glumac, snimao jedan film za tamošnje tržište… Inače, u posljednjih 10-ak godina, najviše sam glumio upravo tamo.

BETTY: Glumili ste i u dva filma sa ratnom tematikom, „Ničija zemlja” koji je pobrao sve simpatije i Oskara, te „U zemlji krvi i meda” koji i nisu pratile baš sjajne kritike. Kakvo je bilo Vaše iskustvo rada na ovim filmovima?
Kao što pomenuh „Ničija zemlja” je krivac što sam se ponovo vratio glumi. Kada film u kojem igraš glavnu ulogu dobije „Oskara”, normalno je da počnu pristizati ponude sa svih strana. Na taj način sam započeo i tu svoju međunarodnu karijeru. Mada, iskreno – nije me pretjerano zanimalo da putujem okolo i igram ruske negativce u holivudskim ostvarenjima „B” produkcije, više sam se okrenuo Italiji, gdje sam imao niz veoma upečatljivih uloga, te osvojio i nekoliko vrijednih nagrada.

BETTY: Mnogi primjećuju da se uprkos godinama ne mijenjate fizički, a i duh je još svjež. Kako uspijevate to?
Hvala svima koji misle tako. Mada, malo sam se fizički zapustio u posljednje vrijeme. Pazim šta jedem i, ako sam u prilici, biram bezglutensku hranu. Mada, često znam nakon snimanja ili predstave uveče, da se najedem kao blesav, čak toliko da se ujutro pitam – što mi je to trebalo?!

BETTY: „Atomski zdesna” i „Montevideo – vidimo se” filmovi su koji su izazvali veliko interesovanje i u kojima ste bili na visini zadatka. Ima li novih sličnih ponuda?
To su odlični filmovi, odlični režiseri, scenariji su u oba slučaja sjajni, radio sam sa izvanrednim kolegama glumcima, nije teško u tako dobrom okruženju napraviti dobru ulogu. Što se tiče novih ponuda, ništa nije toliko zrelo da bih vam mogao sa sigurnošću potvrditi.

BETTY: S obzirom da ste i Vi i Vaša supruga u glumačkim vodama, hoće li još neko iz porodice tim putem?
Sina sam nekako odgovorio od bavljenja glumom, mada je još kao dječak igrao glavnu ulogu u jednom slovenačkom filmu. Trenutno on studira fotografiju, što nije daleko od ovoga čime se ja bavim, starija kćerka Zala, koja se bavi i muzikom, prijavila se na „BMG” glumačku akademiju u Njujorku, na jesen počinje studirati …

BETTY: Kažete da ste sina odgovorili od glume… Zbog čega? Jeste li se nekada pokajali što ste odabrali glumu kao životni poziv?
Ne, ja obožavam svoj posao, obožavam glumu, ali toliko je malo cijenjen, a toliko težak poziv, da jednostavno ne bih želio svojoj djeci da priuštim da prolaze to kroz šta sam ja prolazio u nekom prethodnom periodu. Ni danas nije bolje, kroz medije smo bombardovani raznoraznim „reality show” emisijama i svim tim instant zvijezdama, koje ničim ne zaslužuju da budu tu gdje jesu. Glumac je ovdje danas postalo trećerazredno zanimanje.

BETTY: Neke Vaše kolege dale su se na pisanje knjiga. Da li ste Vi razmišljali o tome, s obzirom na to da imate poprilično toga za ispričati?
Daleko od toga da mislim da moj život nije bio interesantan, ali mislim da je pisanje knjige o sebi nekako previše egocentrično. U isto vrijeme, svako za svoj život misli da je zaslužio knjigu – što je na neki način i tačno. Od svakog života se može napraviti knjiga, od nekog i po dvadesetak tomova i četrdeset Džerija (smijeh)… No, da li je svaka knjiga zaslužila čitaoca? Ja dosta pišem scenarije, nije to daleko od književnosti, ali nisam toliki egocentrik da bih baš pisao o sebi…

App_BIH_cover_jul2015